Александра Давидовић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Београду
Данас деца, а сутра људи… зато им треба неко да их поведе на тај пут нових сазнања безграничног простора, смеха, туге, игре и одрастања. И ту животну чаролију стварамо и покрећемо родитељи и ја.
Од слова А па до писаног састава, од броја један до математичких операција, од јутра па до света око нас, од линија до уметничких дела, од ноте па до симфоније, ту се учитељица крије…
Љубивоје Ршумовић је рекао:
Дете треба да посматраш
Ал му немој на пут стати
Што га пре човеком сматраш
Пре ће човек и постати…
Разумети њихове потребе, и научити их да буду добри људи је сврха и мог рада… Ти мали а велики људи брзо порасту и остваре своје сне. Ми им само дамо крила да полете и да нас се понекад сете.
Бојана Миловановић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Београду
Завршила сам Учитељски факултет у Београду. После завршеног факултета стицала сам радно искуство у државним школама и приватним. Тек када сам почела да радим, схватила сам да моје школовање није завршено, да морам да се стално усавршавам и напредујем кроз различите семинаре, предавања, обуке…, да идем у корак са новим информационим технологијама и тенденцијама у образовању.
Усмеравам ученике да пронађу смисао у учењу, да користе своје искуство и знање и да се стално надограђују и усавршавају. Трудим се да створим близак и добар однос са ученицима и родитељима, да будем прва помоћ у свакој прилици, да будем пријатељ али и ауторитет који поштују. Деца учење треба да доживе као спонтану и забавну активност. Подстичем неговање позитивних система вредности код ученика, учим их да сарађују, да раде тимски, да се поштују, слушају и чују.
Кроз различите креативне радионице, музичке радионице, ликовне, уз коришћење информационих технологија, са пуно љубави, стрпљења, маште покушавам да створим пријатну и стимулативну атмосферу у учионици.
Боринка Стојиловић
Професор разредне наставе
Волим да ме зову УЧИТЕЉИЦЕ
ДЕТЕ! Мали човек у кога полажем све наде. Живим и радим са њим. Живим и радим за њега. Волим га, поштујем, верујем, проверавам, мотивишем, јачам, учим, правим лепе успомене… А онo ми узврати тако што вредно ради, труди се, поштује ме, имитира, жели да будe учитељ – учитељица , памти ме…
Користим најуспешније алате у одгајању тог малог – великог човека: љубав, саосећање, стрпљење, разговор, похвала, и надасве најјачу алатку за којом дете вапи – „саслушај ме“, „чуј ме“… (И наравно, кад петогодишње дете пита родитеље: „Мама – тата, шта је облак?“ Како ће они на то тешко питање одговорити? Пре но што прочитате моје мишљење о томе покушајте да промислите и одговорите. А одговор је „Шта ти о томе мислиш, љубави?“)
Ако могу данас, не остављам за сутра.
Тежим реду и уређености у ономе што радим. То знају моји ђаци, родитељи, колеге. Организујем наставу, радионице, дебате, дискусије… и кад се „саплетем“, подигнем се, погледам у очи и савладам.
Говорим и пишем свакодневним језиком, из срца.
И даље УЧИМ, ВЕЖБАМ, СТИЧЕМ ЗНАЊА И ИСКУСТВА!
Весна Ристић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Београду
Волим свој посао, а највише децу. У раду са ученицима сам стрпљива и толерантна. Своје ученике учим да буду вредни, одговорни, упорни. Радујем се сваком њиховом успеху.
Циљ ми је да подстакнем сваког ученика да слободно размишља и изражава своје мишљење.
Са ученицима отворено разговарам на сваку тему. Желим да одрасту у квалитетне људе.
Трудим се да учење буде по мери сваког детета. Кроз игру, покрет, песму, мотивишем ученике, а најсрећнија сам када моји ученици са осмехом долазе у школу и срећни одлазе кући.
Своје ученике саветујем да буду упорни и да верују у себе, а то је сигурни пут до успеха.
Вишња Радивојевић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Београду
Волим да радим са децом. Уживам док правимо нешто лепо и украшавамо простор у ком проводимо већи део дана. Много ми значи сваки загрљај и осмех када се и окице смеју.
Сматрам да разумевање и поштовање између родитеља и наставника је веома важно. Да би дете било успешно у школи та сарадња је од велике важности и управо оно чему тежим у свом раду.
Веселе боје, уређен простор, ред, сарадња, љубав и разумевање јесу смернице које сматрам веома битним за рад и успех.
Гордана Мартиновић Ранисављевић
Професор разредне наставе
,,Кад учитељ сједини љубав према послу и ученицима он је савршен учитељ“, каже Толстој. У раду тежим тражењу нових могућности да моји ђаци искористе свој таленат и открију нови. Свакодневно у ђацима имам велике помагаче: интелигенцију, радозналост, подршку, индивидуалност, креативност, веру, љубав, смех који ме мотивишу и инспиришу.
И зато имам веома богату прошлост. Садашњост ми је изазовна, авантуристичка и забавна, јер ми омогућава да свој живот посветим будућности.
Горица Вуковић
Наставник разредне наставе
Учитељски факултет у Никшићу
Сви запослени у школи, у правилној и доброј сарадњи са родитељима, изграђују и надограђују позитивне особине детета.
Улога учитеља у формирању личности детета је огромна. Овај посао се ради из љубави. Мој први корак у раду са децом је да заволе школу. Када закораче 1. септембра у први разред, помогнем им да схвате да је школа њихов други дом. Дом игре, дружења, знања, толеранције и пријатељства. После тога се све лакше постиже. Следи рад не образовању и развијању могућности сваког детета и праћењу раста и развоја интелектуалних и физичких способности. Подстичем љихов таленат и слободно мишљење. Упућујем их на различите изворе знања. Развијам позитиван такмичарски дух. Упућујем их на правилан однос према раду и према другима. Пре свега желим да постану добри људи.
Деци дајем: љубав, знање, реч, разумевање, подршку, мотивацију, идеју…
Деца: воле, маштају, креирају, раде, труде се, питају, запиткују, љуте се, праштају, уче, заборављају, плаше се, јуначе се, очекују, надају се, верују…
Узајамно све делимо у нашој заједници.
Највећи је дар када добијем повратну информацију да су деца усвојила то што сам им пренела, па било то знање из књижевности, математике, ликовне културе…или нека животна вредност. Тада знам да сам им помогла.
Марија Костић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Београду
Изузетно посвећена послу и својим ђацима, за које се трудим да увек имам стрпљења и разумевања. Рад са њима и осмех на њиховом лицу је оно што ме покреће и испуњава.
Код својих ученика негујем креативност, маштовитост, истраживачки дух и слободно изражавање мишљења, са циљем јачања њиховог самопоуздања.
Игра је неизоставни део наших активности. Кроз игру учимо и откривамо свет око себе, поштујући једни друге и развијајући другарске односе у одељењу.
Маријана Николић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Ужицу
Деца су мали људи који траже љубав. Занимање учитеља захтева емоције, стрпљење, разумевање, осмех…
Волим свој посао. Своје ученике мотивишем, усмеравам, подстичем да се слажу и слободно изражавају своје мишљење. Учим их да подржавају једни друге, негују другарске односе, да науче да се радују свом успеху и успеху других.
Спремна сам да учим, прихватам идеје, испробавам, анализирам свој рад и прилагођавам га деци. Упорност, одговорност и љубав су пут нашег заједничког успеха.
Сузана Полимац
Наставник разредне наставе
Филозофски факултет у Београду
Највише што образовање може пружити детету у његовом развоју јесте помоћи му, препознати и усмерити га према подручју на којем му његова надареност највише одговара, где ће бити задовољно и стручно.
Ја сам само једна од многих. Не могу учинити све, али могу учинити нешто. Због тога што не могу учинити све, нећу одбити учинити оно штa могу.
Ја сам борац, свакодневно водим битку с негативним појавама, страхом, конформизмом, предрасудом, незнањем и апатијом. Међутим, имам велике помагаче: интелигенцију мојих колега, радозналост деце, подршку родитеља, своју индивидуалност и вештину 21.века – креативност.
Сунчица Бекман
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Сомбору
Најважнији мото и правило којим се водим у свом раду са децом у продуженом боравку је СРЕЋНО И ЗАДОВОЉНО ДЕТЕ. А за то је потребно: пуно игре, веселих активности које се наизменично смењују; љубав, нежност, топлина и загрљај, док су одвојени од родитеља; и на крају урађени домаћи задаци.
Својом највећом снагом сматрам добру, искрену и свакодневну сарадњу са родитељима. Са њима веома волим да разговарам. Синергија добре енергије родитеља и учитељице је генератор снаге за дете које креће у школу. На тај начин малишани сигурним корацима, пуни самопоуздања крећу на дуг пут који се зове ШКОЛОВАЊЕ И ЖИВОТ.
Јасмина Црнојевић
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Београду
Волим учитељски позив и рад са децом. Љубав према овој дивној и веома одговорној професији усадила ми је моја драга учитељица коју ћу памтити по изузетној племенитости и доброти, као и знању које ми је веома предано преносила. Веровала сам јој, зато је мој животни мотив: „Веруј у своје жеље, и никада не одустај!“
Поносна сам на своје ђаке и радујем се сваком њиховом успеху. Код ученика ценим позитиван однос према другима и трудим се да поштујем индивидуалност сваког детета. Веома радо и најмањи напредак код ученика волим да похвалим и наградим, јер срећа и осмех на њиховим лицима су моја највећа награда. У раду са децом подстичем креативност и развијам истраживачки и такмичарски дух.
Мој циљ је да их научим да размењују знања, идеје и информације, решавају проблеме и истражују јер верујем својим ђацима да могу свет променити набоље. Моја учионица је причаоница, вежбаоница, играоница и дружионица у којој свако дете може да пронађе себе у нечему и буде срећно и успешно.
Ксенија Мухамедбеговић
Професор разредне наставе
У школи смо учили методику, педагогију и психологију али тек у разреду научила сам да ,,читам“ поглед, да ,,преведем“осмех, да разумем цртеж… Постала свесна одговорности и лепоте коју носи овај наш позив.
Речи којим би га описала :
Одговорност, Љубав, Креативност, Рад на себи, Стално учење и Љубав.
Да ли бих опет изабрала овај позив? Бих.
Волим да развијам креативност код деце, подстичем јавно наступање, импровизацију, слободно исказивање мишљења.Учим их лепом понашању, хуманости, дружењу, саосећању .
Пишем представе и песме за децу које настају када нам затребају.
После неких година рада настала је и ова моја песма.
Њом сам можда најлакше рекла како видим овај наш посао и себе у њему.
Са цвећем разговарати,
киши се радовати,
бити без мисли злих,
Док учиш децу да пишу,
Ти учиш све то од њих.
Чиста срца и бистра ока,
осмехом против препрека свих,
Док учиш децу да броје,
Ти учиш све то од њих.
У чуда верују и чуда могу,
лако све претворе у песму и стих,
Док учиш животу децу,
Ти учиш живот од њих.
Љиљана Цекић
Професор разредне наставе
Привилегија је бити учитељ. Привилегија је своје време делити са дивним малим људима и свакодневно са њима градити односе поверења, гледати их како расту и постају велики и одрасли. Привилегија је учити их и учити од њих.
Важно ми је да код својих ученика побуђујем дух слободног мишљења и развијам осећај сопствене одговорности. Важно ми је да моји ученици развијају систем вредности у коме су знање, честитост, искрен однос, најпре према себи самима, па онда и према другима, правдољубивост, пријатељство, на врху лествице.
У својим активностима заједнички дефинишемо циљеве, договарамо се, помажемо једни другима, како би наш пут до успешних резултата био лакши и сигурнији.
Разговарамо, играмо се, истражујемо, трагамо, сазнајемо, учимо о животу и учимо
за живот, понекад грешимо, на грешкама учимо… сви заједно.
Верујем да у раду који подразумева систематичност и доследност, у комуникацији ученика, родитеља и наставника, која се темељи на узајамном уважавању и саосећајности, можемо заједно напредовати и тако остварити жељене циљеве.
Марија Колашинац
Професор разредне наставе
Учитељски факултет у Ужицу
Вечити сањар снова који се остварују.
Кажу да када нешто довољно јако желимо, да се то и остварује…
Поносно и увек са осмехом, одлазим на своје радно место, јер сам сигурна да одлазим у посебан свет. У свет, где „мале а велике људе“ учимо колико је важно да одрасту у добре и поштене људе. Учимо их хуманости, толеранцији, узајамном поштовању и љубави.
У раду са децом подстичем креативно размишљање, прихватање својих и туђих, како добрих тако и мање добрих особина, учим их да стицање нових знања може бити игра. Истичем, да се срећа налази у малим стварима, свуда око нас и да се љубав и знање умножавају када се деле. Важно је да увек чине добра дела и да управо тим делима усрећују другу децу/људе око себе. Подстичем их да буду слободни у изражавању свог мишљења, да буду слободни да покажу своја осећања, али да цене и поштују друге.
Лидија Миноски
Професор разредне наставе
Образовање је процес који иде „руку под руку“ са васпитањем. Улога школе је да помогне ученицима да изграде исправан систем вредности како би се развили у особе са интегритетом.
Код ученика развијам поверење, вештину слушања саговорника, креативност, систем вредности и одговорност, вештину комуникације, сарадњу, систематичност у раду као и да на прави начин постављају приоритете, планирају и усвајају нова знања.
Мој рад се заснива на поштовању ученичких потреба. Емпатијом, толеранцијом и дисциплином у раду водим ученике ка заједничком циљу, а то је њихов успех и напредовање.
Снежана Китановић
Професор разредне наставе
У своме раду са ученицима желим да их поред наставног градива подстичем и мотивишем да буду ведри , вредни, да поштују себе и друге људе.
Да се слажу и остану пријатељи за цео живот.
Али, најважније је да буду искрени и добри људи.
Децу не треба присиљавати да уче како би сутра „било нешто од њих“.
Добар човек можеш да будеш са било којим успехом. Децу усмеравам да знање стичу ради самог знања, не због оцена.Тако ће се са деце скинути велики притисак.
Не треба им најгоре особине представљати за најбоље јер то пролази и доноси „успех“.
Наш владика Николај је рекао: “Од деце треба направити добре људе, а не добре такмичаре“.
Миља Зец
Професор разредне наставе
Kако сама учитељица дуги низ година, сматрам да је моја обавеза да се бавим формирањем детета као индивидуе, формирањем његових радних навика, васпитањем, образовањем и након свега, а никако мање битно, дужност ми је и част да се повежем са сваким дететом понаособ, јер смо у учионици ми, пре свега, једна велика породица, а одмах затим негујемо, одржавамо и поштујемо и однос професионалног карактера на релацији: учитељ – ученик.
Поштеним и преданим радом, с пуно љубави, из године у годину се трудим да сву децу која ушетају у моју учионицу, обогатим знањем исто онолико колико и неговањем лепог понашања, тимског духа и другарства као незаобилазног појма када је живот у питању. Мој кредо је одувек био да не учимо само за школу и оцене, него и за живот!
Да би био добар учитељ мораш и сам учити, те сходно томе, колико деца уче поред мене и ја се, кроз лекције и кроз успехе, изграђујем уз њих. Тежим ка томе да из моје уционице, из мог загрљаја, излазе интелектуално и емоционално зрели ученици – деца борбеног духа, деца ВЕЛИКОГ срца која ће заувек таква и остати.
Настојим да комуникација између мене и мојих ђака, моје деце, никада не престане, и када оду од мене, не само у пети разред него и у средњу школу, на факултет, када се запосле, заснују породицу, добију децу… коју ћу, можда ја учити. Настојим да знају да сам увек ту за њих, да ми се увек могу обратити било да ми се пожале, било да ми се похвале, било да им треба помоћ и топла реч охрабрења.
Одмах након тога од великог значаја за мене јесу професионални односи, тачније, односи између мене и мојих колега, као и сарадња, како између нас тако и између наших ђака, јер ова школа је ДОМ свих нас.